Mama, bojiš li se ti njih?

-Ana, kad si se ti rodila, mi smo bili izbjeglice.
-Aha, a sad više niste, reče djevojčica sa olakšanjem, uzdahnu i potrča prema vratima, gdje je na nju čekala Emira, njena prijateljica iz vrtića.
Kad se činilo da će, zadovoljna majčinim odgovorom, istrčati iz kuće, zastade, okrenu se pa upita: „A, Muslimana, jel te strah Muslimana?
- Nije mila.
-A ko su Muslimani?
-Muslimani? To su ti teta Merima, mamina prijateljica, i čika Nihad. Tvoja prijateljica Emira. Mamina radna kolegica, djedov prijatelj Esad, onaj što ti uvijek donosi burek iz čaršije. Čika Halid Bešlić, koji pjeva tvoju omiljenu pjesmu Miljacka.
-Ma, ne, ne mislim na te Muslimane, nego na one druge.
-Koje druge?
-Pa, one znaš, one na televizoru.
-Oni ne žive s nama.
-Ali će živjeti kad stignu.
Vera se zamisli, uze kćerkicu za ruku, posadi ispred sebe, pa reče: „ Ana, ti ljudi na dolaze ovamo da plaše tebe i tvoje roditelje, nego jer bježe od loših čika.“
-A ko su te čike, jesu li i oni Muslimani?
-Jesu.
- Eto vidiš, da su to loše i zle čike.
-Nisu, mila, te čike nisu pravi Muslimani.
-A ko su onda pravi Muslimani?
-To su čike i tete kao tvoji mama i tata. Oni idu na posao, mole se Bogu, kuhaju, peru suđe, svađaju, plaćaju račune, imaju gripu, pomažu djeci kad pišu zadaću, plaču kad su tužni, idu na more, druže sa svojim prijateljima kao čika Nihad i teta Merima, pa kad loše čike to vide, bude im krivo što i njima nije lijepo kao nama, pa se dogovore da nam pokvare to što nam je fino.
A, hoće li oni meni i Emiri pokvariti da se svaki dan igramo?
- Neće, ako ih se ne budete bojale.
-A šta ako nam kažu nešto ružno?
- Odmah to recite jedna drugoj i podijelite strah.
Nakon par dana, dolazi Ana sva uplakana :“Mama, mama, udario me Marko!“
-A je li Marko Musliman?
-Nije.
- I ko ti je pomogao?
- Emira, rekla mu je da me ostavi na miru ili će zvati učiteljicu.
-I šta je bilo poslije?
- Sjele smo na prag naše škole, ona me zagrlila i rekla, ne boj se, dala mi njen sendvič i malo soka.
-Baš fino od nje, i jel ti sada bolje?
-Jeste.
-Znaš mama, bila si u pravu, kad se podijeli strah odmah bude bolje.
-Ana, ko ti je rekao da su Muslimani i izbjeglice loši.
Mario i Esad, rekli su nam da su njihove tate sjedili u kafiću i sve je bilo dobro dok Esadov tata nije rekao:“ E, sad je dosta više tih izbjeglica! A Mariov tata je rekao, vala baš, ko zna kakva bagra dolazi, sve sami muslimanski terorisit. A onda je čika Mirza skočio, udario šakom od sto i zagalamio :“Sram te bilo, i ja sam Musliman, pa nisam terorista!“
Mariov tata je na to rekao, ma nisi me dobro razumio čoječe, nisam mislio na tebe, kad ovi dođu ostaćemo ti i ja bez posla i ko će onda djecu hraniti.
Imaš pravo, odgovorio mu je Esadov tata, ovi Austrijanci su budale što ne zatvore granice kao Mađari. Onda su obadvojica vikali, pili, mlatarali rukama, svak je platio svoj račun, i na kraju su otišli kući, da se ni rukovali nisu.
-Mama hoćete li i ti i tata ostati bez posla kad dođu izbjeglice?
-Nećemo.
-I šta je bilo na kraju sa čika Borom i čika Mirzom, upita Vera?
- Više ne igraju šaha i ne piju zajedno kavu u kafiću, a Mario i Esad se više ne smiju zajedno igrati lopte.
-A, mama jesu li oni podijelili strah?
-Nisu sine, oni su podijelili mržnju.
- Djevojčica zatrepta očima, stisnu usne, i prodrma glavom, jer joj tek sada ništa nije bilo jasno.
-Ali kako da im pomognemo?
-Njima se više ne može pomoći, to su stare čike.
-Aaa, imam ideju, uskliknu Ana!
Pozvat ćemo Maria i Esada da se s nama igraju, pa ćemo im reći da oni kažu svojim tatama da se ne boje, za sve ima mjesta, i da izbjeglice, kad budu išle na posao, neće više biti izbjeglice kao što ni Mariov i Esadov tata to više nisu, a ja ću Marku, ako me opet bude dirao, reći da ću ga kazati Emiri, a Emira Alahu, a Alah će to sve prenijeti dragom Bogu, pa kad njih dvojica podijele naš strah više niko nikoga neće dirati i plašiti, a čika Boro i čika Mirza će opet skupa igrati šaha i zajedno plaćati račun za kavu.

Ružica Kopačević-Miličević{jathumbnail off}
28.9.2015